NIKAD ISPRIČANA PRIČA IZ OLUJE: 22 godine kasnije Vesna traži muža i ženu koje su Hrvati oterali s njihove svadbe!

Vesnina porodica ugostila je na jednu noć porodicu koja je sa svadbe pobegla od hrvatske, zločinačke Oluje.

Samo za naš portal ona je ispričala detalje ovog susreta, a na društvenim mrežama je pokrenuta inicijativa da se porodica iz priče pronađe.

“Hvala Vam. Hvala puno. Hvala. Jednog dana kad se sve ovo završi, doći ću da Vas posetim.”

To su reči koje moja majka (Radmila Blagić) pamti. Pamti dosta toga, ali te reči su joj ostale urezane duboko u sećanje.

Izbeglička kolona je nepregledna. Po komšijskim dvorištima traktori, konjska kola, kamioni. Ljudi. Ljudi koji su izgubili svoj dom, neki i članove porodice, za tren oka.

Nije mogla da ne pomogne. Pa i sami smo izbegli iz Travnika 1992! Najbolje znamo kako je to ostati bez svega što si gradio, čuvao, negovao, voleo.

U nepreglednoj koloni kod tzv Ambalažerke u laktaškom naselju Trn, majka je uočila trudnicu. Deveti mesec trudnoće. Ona. Suprug. Njegova baka. Izbegli sa svadbe u Kninu.

Ne seća se tačnog mesta iz kog su proganani. Ne seca se ni prezimena porodice. Valjda u tim trenucima to i nije bilo bitno, nego da se vrati dostojanstvo. Nije jedina koja je pomogla. Ponudila im je da se osveže, jedu, naspavaju. Tu boju lica koju je trudnica imala ne može naći u nijansama crvene. Momak, mlad, crn visok zove se Milorad.

Majka im nudi i čistu garderobu. Trudnica je svoje stvari oprala, ali je pri odlasku vratila majčine stvarii i obukla svoju mokru majicu. Nisu proveli dugo vremena pričajući, potreban im je odmor. Krevet. San.

Ujutru je majka spremala doručak, ništa posebno, jer posebno nismo ni imali.Sve što je majka spremila, jedva su prihvatili. Preklinjala ih je da uzmu. Trebaće. Bar ono osnovno.

Milorad je u odlasku nama ostavio punu kesu narezaka koji su oni dobili kao pomoć. I tad je mama zaplakala.

I ja i sestra, slušajući kako se priseća tih dana. Otac je bio opravdano odsutan, a ni sestra koja je tada imala 9, a ja 3 godine, se ne sećamo toga. Ali proživljavamo.

Ne mislimo da su nas zaboravili pa zato nisu posetili, nego da ih je život odveo u drugom pravcu, gde su srećniji.

Boli ova priča. Svako ima svoje razloge. Svako ima svoju “oluju”. Ova Oluja je najstrašnija.

Želimo da se posle toliko godina sretnemo u drugačijim okolnostima, drugačijem i prijatnijem ambijentu. Želimo upoznati dečaka ili devojčicu koja ovog agusta puni 22 godine. Želimo da znamo da su dobro. Živi. Zdravi.

Treću godinu zaredom objavljujem priču na društvenim mrežama. Za sada neuspešno. I nadam se da je zato što nije videlo dovoljan broj ljudi, a ne jer ne žele pomoći.

Nadamo se skorašnjem druženju sa porodicom.

Podelite ovaj tekst kako bismo pomogli da Vesnina porodica nađe porodicu koju je ugostila!