PERICA OGNJENOVIĆ: Imao je skuplji automobil i od predsednika Real Madrida
U Crvenu zvezdu je te 1994. godine došao kao 17-godišnje čudo od deteta i Perica Ognjenović je velika očekivanja čelnika našeg najtrofejnijeg kluba, počeo da opravdava već od debitantskog nastupa. Nešto starijim simpatizerima crveno-bele boje, sigurno je i dan-danas u dobrom sećanju trenutak kad je na jednom prvenstvenom meču koji se igrao na Marakani, na teren kročio sa dresom duboko uvučenim u šorts koji mu je dopirao maltene do članaka. Početna navijačka neverica ekspresno se pretvorila u ushićenje kad je mali Perica počeo da zalama protivničke bekove, odigrava duple pasove i iz svake prilike šutira bez pardona.
Taj i svaki naredni meč je sve više nagoveštavao kako je nenadmašni Dragoslav Šekularacdobio dostojnog naslednika. Poziv slavnog Reala koji je stigao posle četiri sezone vratolomnih driblinga, centaršuteva, asistencija, golova koje je umeo da postigne i iz kornera, to je i potvrdio.
I umesto da njegova zvezda u Madridu zasija još blještavijim sjajem, nastupili su mučni dani provedeni u klupskoj ambulanti, klupi ili tribinama. Ta povreda koja ga je u startu omela da se ustali u timu Galaktičara, po svemu sudeći je odredila dalji tok negove karijere, tokom koje je samo na mahove podsećao na igrača koji je noseći Zvezdin dres radio s loptom i rivalima sve ono što danas radi Lionel Mesi.
“Prelomni trenutak u mojoj karijeri desio se jeseni 1997. u večitom derbiju. I pre njega sam bio svestan svog talenta, ali mislim da sam tek posle dva gola u mreži Partizanovog golmana Ivice Kralja, za 2:0 na našoj Marakani, ukapirao da nisam samo klinac koji obećava. Ta utakmica mi je raširila krila. Znanje i snaga su začinjeni velikim samopouzdanjem”, kaže Ognjenović.
Najponosniji u karijeri sam bio…
“Kada sam došao u Real Madrid. Različite okolnosti učinile su da se ne naigram onoliko koliko smo klub i ja očekivali, ali dragocen mi je svaki minut za dve i po sezone provedene u najvećem klubu na svetu. Na reprezentativnom planu to je debi za tadašnju Jugu. Jeste učešće na Svetskom prvenstvu 1998. nezaboravno iskustvo, ali kada pomislim na dres s državnim grbom, prvo čega se setim je utakmica sa El Salvadorom 1995. Možete da zamislite sreću jednog osamnaestogodišnjaka.”
Hteo sam da ostavim fudbal kada…
“Bilo je dana obojenih crnim mislima, posebno dok sam se oporavljao od povrede leđa. Trebalo je da sa Real Madridom igram polufinale ili četvrtfinale Lige šampiona, kada sam osetio stari bol. I opet Jovo nanovo… Nije mi bilo lako tokom još jedne pauze, ali i pored sporadičnih kriziranja, nisam odustao od fudbala.“
Ovo još nikome nisam rekao, ali…
“Ako se ne varam, nijednom novinaru nisam otkrio da je malo falilo da završim u Partizanu. Ljudi iz mog prvog kluba, Mladosti iz rodne Smederevske Palanke, bili su u dobrim odnosima s upravom crno-belih, pa su im obećali moj potpis, maltene sve stavili na papir, spakovali me u kola i odveli u Humsku. Generalni sekretar Žarko Zečević i sportski direktor Nenad Bjeković smatrali su posao završenim, ali ni njih dvojica ni Smederevci nisu pretpostavljali kako je bilo u mom srcu. Ljubav je bila jača od interesa. Moja Zvezda je iskoristila situaciju. Ostalo se zna.”
Da li ti imponuje što su te svojevremeno proglasili dostojnim naslednikom nenadmašnog Dragoslava Šekularca?
– Kome ne bi prijalo da ga uporede sa Šekularcem. On je bio jedan od najvećih zvezdinih zvezda. Drago mi je zaista, ukoliko sam barem delićem svoje igre uspeo da dobacim takvom majstoru fudbala kao što je on.
Možeš li nam dočarati kakav je bio osećaj kada je stigao poziv iz Real Madrida? Kakva su bila tvoja očekivanja?
– Moja karijera je od samog početka išla uzlaznom putanjom, kao i kod svakog ko zna šta želi i ko radi na sebi. Uveliko sam dobijao ponude iz raznih klubova širom sveta, međutim Real je Real. Kada je stigao poziv bio sam šokiran, to je bio san svakog igrača, a baš meni se obistinio. Real Madrid je bio sam vrhunac moje karijere , toliku količinu sreće u tim trenucima je nemoguće dočarati.