JUNAK RATNE DRAME PO KOJOJ JE SNIMLJEN FILM LEPA SELA: Zaboravljeni heroj paklenog tunela zaboravila ga i država

Još nosi gelere u telu, brine o staroj majci i nerado priča o ratu. Nije dobio ni orden, ni penziju. Posle oporavka, vratio se na front. Fukara se obogatila, a dobri momci propadoše – kažu ljudi koji ga znaju

Tridesetšestogodišnji Mikajlo Šimšić, junak ratne drame u tunelu Brodar kod Višegrada, koja se odigrala tokom devet dana i devet noći septembra 1992. godine i po kojoj je kasnije snimljen čuveni film „Lepa sela lepo gore“, danas, šesnaest godina kasnije, preživljava radeći po Srbiji i Bosni kao – nadničar! Kako to kod Srba već biva, Mikajlova sudbina ništa se ne razlikuje od ratnih priča i posleratnih sudbina hiljada i hiljada srpskih junaka, srpske sirotinje uglavnom koji su, kad je otadžbini trebalo, bili po rovovima, ginuli i stradali, a za koje je domovina kasnije, čim bi se koji rat završavao, malo je reći – zaboravljala i da su živi.

Pre 16 godina, devete noći pakla u kanjonu Drine, Mikajlo je iz tunela, sa još dvojicom saboraca, sa 25 gelera u telu krenuo u smrt, ali ga je Bog ostavio da još poživi.

– Posle, kad su me preneli u bolnicu, operisali su me, neke od gelera su izvadili, ali ih je mnogo ostalo u telu. Često me sad bole leđa i noge. Bojim se, zanemoćaću jednog dana, a kako ću se onda izdržavati, ko će brinuti o mojoj majci… Možda bi te gelere trebalo povaditi, ali ko će ići po bolnicama, treba i para i vremena, a kad da stignem kad moram u nadnicu – kaže Mikajlo sa tek malo pritajene gorčine koju odavno nosi u sebi.

Našli smo ga pre neki dan u selu Kriva Reka, ispod Zlatibora, radi na imanju kod domaćina Sretena Kurćubića.

Šapatom skoro, dok je vrhom opanka gnječio busen trave i pogleda uprtog u zemlju, više na naše insistiranje, tek na tren setio se onih devet dana i devet noći u tunelu…

– Milovan i Vlado umrli su nam na rukama, izrešetani gelerima. Novak je bio teško ranjen, četiri dana je gledao kako mu noge vise na koži i kostima, gledao kako ih hvata gangrena, goreo je i buncao, onda je uzeo bombu… Posle, nije hteo da aktivira bombu, kaže, dajte mi pištolj da se ubijem, bojim se, bombom ću povrediti nekoga od vas… Onda mi je dao sat, skinuo prsten i lančić rekao da ih dam njegovoj sestri, kad su muslimani zapucali, okinuo je i on… Oni pevaju napolju, ispred tunela, a od Novaka teče potok krvi… Tada mi je bilo najteže. Stevan je ostao u tunelu pored svog pobratima Milovana, da čuva njegovo mrtvo telo, muslimani su ga, kad su ušli u tunel, zverski ubili… Nas trojica smo devete noći krenuli u smrt, ali smo čudom ostali živi – skoro je šaputao Mikajlo.

I, tu je stao…

– Ne mogu više, počeo sam ponovo da sanjam tunel… Ispričao sam to jednom, za film, dosta je…

Posle, Mikajlo se u bolnici oporavio od rana i čim je stao na noge, ponovo uzeo pušku i – pravac front. A kad je rat završen…

– Posle je bilo nikom ništa! Išao sam, tražio neki posao, rekli su mi – nema. Krenem u nadnicu, počnem da pravim kuću bliže Višegradu, stignem do krova – nesta para. Traže mi u opštini za projekat i neke dokumente, papire, tri hiljade evra. Ja, šta ću, ponovo u nadnicu… Ma, ne tražim ja njima nikakve nagrade ni medalje, da ne bi neko pomislio, ja sam moju kuću i familiju, moju domovinu branio, nego sam mislio, bilo bi od države, od vlasti, lepo da me samo malo pomognu, sad kad sam ja u krizi, da mi dozvolu i druge papire za kuću daju na veresiju, a ja bi to njima posle platio, nikom ja u životu marke dužan nisam ost’o – kaže Mikajlo.

U Dobrunu, na putu između Užica i Višegrada, meštani Mikajla uglavnom viđaju kako sa kesom punom namirnica zamakne gore u brda, u selo Staniševac, gde mu živi majka, ili, koji dan kasnije, kako odozgo sleti na put i uhvati prevoz dole ka Višegradu ili ka Užicu, u nadnicu.

– Ni većeg junaka, ni veće srpske tuge – kažu oni koji Mikajala i njegovu sudbinu znaju u prste.

– Jutros je otiš‘o u Srbiju za zaradi za komad ljeba i kutiju cigara. Fukara se obogati, a dobri momci propadoše – vele drugi.

Gore u Staniševcu, u planini, u oronuloj Mikajlovoj kućici sastavljenoj od brvana i kamena, starica Milka Šimšić, Mikajlova majka, vezuje dan za dan i čeka kad će se Mikajlo vratiti iz nadnice. Iznenadni gosti malo je i prepadnu, prvo što kaže jeste da je sigurna, i da bi ruku u vatru stavila da njen Mikajlo, kao i njegov otac, nikad obraz nije ukaljao, da je iz rata izašao čist kao sunce…

– Ništa se o njemu danima nije znalo, onda, javiše da su ga doterali u višegradsku bolnicu. Ja tamo-nisam ga prepoznala. Sav garav i krvav… Još mi pred očima stoji njegov lik, onako kako sam ga tog dana videla. Još od tad nisam zaspala a da mi se ta slika ne vrati, da mi ne sine pred očima… Samo što je se oporavio, uze pušku i ode ponovo u jedinici, džaba smo mu govorili da se primiri, da se bolje oporavi, mi pričamo, a on stane, pogleda nas pa veli – „A ko će domovinu braniti ako ja ostanem kod kuće“ – pričala je Milka.

Posle, kad je rat završen, na Mikajla su, ponavlja njegova majka, svi zaboravili.

– Jok vala, ništa mu nisu dali, ni medalje, ni pare, niti se ko mog Mikajla setio da mu kakav pos’o i državnu službicu da – kaže Milka.

Pod Zlatiborom, u selu Kriva Reka, domaćin Sreten Kurćubić kaže da Mikajlo radi kod njega u nadnici po mesec-dva i da boljeg ni vrednijeg radnika nije video.

– Ništa mu nije teško, radi u njivi, u štali, u klanici, sušari… Sve zna… Postao je deo naše porodice, jede šta i mi, spava gde i mi… Jedino, o ratu nikad ne priča, a i mi ga ne pitamo – kaže Sreten.

Na osmom kilometru magistrale od Višegrada prema Rogatici, kad se pređe most preko Drine, ispred tunela Brodar stoji ploča sa imenima četvorice poginulih mladića i poruka: „Oj, tunelu, tvojega ti mraka, što ni liječi rane od junaka“. Na izlasku iz tunela je kamena ploča sa slikama i imenima doktorke Stojane Jojović i medicinske sestre LJubice Kastratović koje su poginule od bombi u pokušaju da pomognu ranjenim srpskim borcima u tunelu.

Po zidovima tunela još su vidljivi tragovi gelera, zolja, granata. Samo što, izgleda, i na betonu brže zarastaju i zaceljuju rane, prekriva ih mahovina, nego one koje su ostale na duši Mikajla Šimšića iz Staniševca. I one ratne, i posleratne.