GASTARBAJTER BALKANAC NASAMARIO NEMAČKU KOMISIJU: Čim su ga videli, Nemci su mu ODMAH DALI KOVERAT!
Pajtaši su dobro znali što je značio taj udarac; naime, bio je to znak da je došlo vreme da Jožek novopridošlim pajtašima ispriča čuvenu priču o svom penzionisanju
Jedan od najvažnijih životnih ciljeva gastarbajtera, pa tako i Hrvata, u Nemačkoj je da što pre ostvarie pravo na penziju. Tako npr. nije redak slučaj da 40-godišnjaci, nakon mnogih meseci bolovanja, pokušavaju razne lekarske komisije da navuku na “tanak led”.
Ako nekom od njih uspe da dobije rešenje o privremenoj ili pak stalnoj penziji, od toga nastanu neverovatne priče, a kad neko ne uspe (a to je većina) među prijateljima i poznanicima biva proglašen kao nesposobnjaković koji ne zna da “odglumi” teškog bolesnika i stavi doktore pred svršen čin.
Zato su penzije uz politiku i sport jedna od glavnih tema junaka koje svakodnevno susrećete u “berlinskim pričama” na njihovom omiljenom sastajalištu pod krošnjom starog hrasta.
“Lako je Juri i Štefu, koji su već petu godinu u penziji i ne znam šta još čekaju u Berlinu, ali šta je s nama koji još moramo da rmbačimo petnaest i više godina”, reče ljutiti Lojzek koji je poznat je po dugom i glasnom zevanju.
“Ne znam šta bih sve dao da s ovog mesta mogu preći u penziju”, plačnim glasom reče senzibilni Matek. Priča se, da je jednom šef gradilišta ukorio Mateka zbog neispunjene norme na šta se naš junak počeo tresti kao šiba na vodi, i da je cela smena imala grdnih muka dok ga nije smirila. Od toga dana niko više ne viče na njega i svi dobro paze da ga ne izbace iz “takta”.
“Ti, Matek ćuti, šta onda treba ja da kažem, koji imam 40 godina staža i još radim”, tihim glasom reče Francek i potegne gutljaj vina iz pletene flaše.
Na to se za reč javio povratnik Frenki koji je rekao da mnogi od mladih, koji sede pod starim hrastom, nemaju pojma što znači raditi na velikim američkim plantažama pamuka i nek budu sretni što rade u Nemačkoj gde su im zagarantovana sva radnička i socijalna prava. Na te su reči svi kimnuli glavama i rekli da se po tom pitanju s Frenkijem potpuno slažu.
Nastalu tišinu prekine Jožekov uzvik bola. Svi se prenu i dignu na noge, ali ih Jožek smiri rekavši da mu ništa nije, a da je viknuo zbog toga što ga je Jura malo jače “munuo u rebra”. Međutim, pajtaši su dobro znali što je značio taj udarac; naime, bio je to znak da je došlo vreme da Jožek novopridošlim pajtašima ispriča čuvenu priču o svom penzionisanju.
“Većina vas dobro zna da sam kao tesar teško radio u životu. Iako sam teško radio, nisam mogao da izbegnem gojenje pa mi je s mojih 160 cm visine i 90 kg težine bilo još teže. Povredio sam kičmu pa sam sve češće izbivao s posla. Nakon dužeg bolovanja uputi me bolesnička blagajna na lečenje u banju, a nakon toga bio sam pozvan pred lekarsku komisiju. Pošto sam, uz lečenje kičme, redovno pohađao tretmane psihoterapije znao sam da je ona moj jaki adut. Da bi na dan odluke što uverljivije delovao – obrijao sam samo pola lica. Predsednik komisije me dugo promatrao, nešto pisao i nakon par minuta predao oveći koverat. Držeći koverat znao sam da sam uspeo”, reče Jožek uz pobednički osmeh.
Priča iz knjige Ivana – Iveka Milčeca “Pod starim hrastom” o životu hrvatskih gastarbajtera u Berlinu
(Espreso.rs / Večernji.hr)