DOBILI SU NAREĐENJE DA GA UKLONE: Dok se nije ugušio, masonskom poglavaru stavili kesu na glavu u policijskoj stanici 29. novembar da ne bi progovorio
U jednom od svojih poslednjih intervjua, neposredno nakon što je napustio Beograd i preselio za Švajcarsku, Dragan Malešević Tapi govorio je o konstantnim pretnjama.
‘U ovom gradu svi gledaju da se dokopaju love i smatram da će trulež još dugo vladati. Neke, nekad opozicione političare pomagao sam na razne načine. Mnogi su sate provodili u mojoj kući, ali oni su sada, kada su se dočepali vlasti, umislili da su bolji od drugih. Za samo godinu dana promenili su način mišljenja. Niko od njih nije mi dao novi broj mobilnog. Oni misle da će tu biti zauvek. Oni koji se šepure, opet će jednog dana biti manji od makovog zrna, a mnogi od njih će morati u zatvor za ono što su za kratko vreme pokrali’, govorio je Tapi, često prozivajući ekstraprofitere, nazivajući ih ‘seoskim jajarama’.
Januara 2002. godine, u svom poslednjem intervjuu pisanim medijima, poverio se da mu preti srpska SDB, te da zna ko je ubio Arkana (inače njegovog starog druga sa kojim je držao diskoteku ‘Amadeus’) i sve ostale, i da mu je jasno da su mu dani odbrojani. ‘Planiraju i mene da ubiju do proleća!’, govorio je. Pričao je i da je već dugo bio predmet ‘obrade’ ljudi s vrha tajnih službi, te da je već jednom izbegao ‘konačno rešenje’. ‘Izvršenje su lično tata (Milošević) i mama (Marković) poverili Vlajku Stojiljkoviću, govoreći da sam špijun. Međutim, jedan od šefova policije me je obavestio šta mi se sprema i izneo mi detalje plana po kojem će izvršenje nastupiti u osam sati uveče kada budem izlazio iz restorana u kojem sam imao zakazan sastanak. Taj prijatelj mi je to dugovao, a verujem i da se plašio osvete, ukoliko preživim.
‘Druga likvidacija trebalo je da nastupi’, govorio je Tapi, ‘neposredno nakon ubistva Slavka Ćuruvije’. ‘Znam da je trebalo da budem ubijen 6. juna 1999. godine. Jedna poznata folk pevačica koja je bila sa jednim od vodećih ljudi SDB pričala je da sam posle Ćuruvije ja na redu. Preživeo sam, a dvojicu mojih nesuđenih atentatora služba je likvidirala prilično bučno, usred bela dana. Osoba koja je uvek bila tampon-zona između službe i te ekipe osuđena je kasnije na 11 godina zatvora zbog ubistva u jednom poznatom beogradskom restoranu. Otišao sam u Crnu Goru, tamo se sakrio, a tamo nisu mogli da me traže, jer su znali da kad sam dole, da sam mnogo jak, čak i opasan za njih’. Nakon tri meseca, Tapi se vratio u Beograd, jer su se, po njegovim rečima, ‘u međuvremenu nagomilale preče likvidacije’. Tapi je rekao novinarima: ‘Mnogi kriminalci koji su za tu državu odradili ružne prljave poslove počeli su da se šire i da u pola glasa prete, pa je trebalo njih pobiti. Kad god je Vlajko Stojiljković pitao dokle su stigli s mojom likvidacijom, odgovorili bi: ‘Malo je otežano zato što ga Milo Đukanović štiti’, što nije bilo tačno’, izjavio je Tapi, dodajući da je svestan da ga povremeno i dalje prisluškuju. ‘Prisluškuju me ovi iz DOS-a. DB je 2001. godine za Aranđelovdan pustio u rad prislušnu stanicu koja može da prisluškuje mobilne telefone. Tačno 6. oktobra 2000. godine ta stanica je sklonjena u jedno prigradsko naselje. Ona sada služi kao centar jedne stranke. U zvaničnom SDB samo nekoliko ljudi zna za njen rad. Znam i tačnu lokaciju. To što ja znam, zna još puno ljudi. A taj, koji vodi tu operaciju, zna da ja znam i stalno mi šalje poruke da nove parlamentarne izbore neću dočekati živ’.
Iako je u više uzastopnih nastupa na Televiziji ‘Pink’, u emisijama potpuno zabavnog karaktera, Tapi pričao o pretnjama, niko ga, čini se, nije ozbiljno shvatao. Smatralo se da je to proizvod njegovih prethodnih istupanja, uostalom, od svog prvog istupanja iznosio je neverovatno sumanute priče. Bilo je u našim medijima natpisa u kojima bi ga direktno pitali da li je agent KGB-a ili CIA. On bi odgovarao:’ I američka štampa me je dovodila u vezu sa Džonom Gotijem, a ja sam samo stanovao u istim hotelima na Bahamima kao i neki članovi američke mafije’. Na pitanje, šta je radio na Bahamima, odgovorio je jednom prilikom, kako je tamo otišao da kupi hotel, drugi put bi pričao da je učestvovao u državnom udaru 1975. godine u Porto Prensu, gde je, nedužno okrivljen, čekao streljanje u zoru, i da ga je samo čudo spasilo. Godinama kasnije, kada su ga pitali da li bi se bavio politikom, rekao je: ‘Samo u slučaju na način da izvršim državni udar’. Duhovit slikar, prevarant ili samo veliki cinik?
‘Uvek sam išao po ivici’, odgovarao bi on. Često je bio privođen, ali nikada protiv njega nije podneta ozbiljnija krivična prijava. Lista neverovatnih akcija o kojima je sam Tapi pričao bila je poduža. Kada bi ga priupitali da li je učestvovao u Berluskonijevoj kampanji, odgovarao je: ‘Pomagao sam kumu koji je blizak Berluskoniju’. Uostalom, hvalio se kako je kumovao 51 put, i da je on naš najskuplji slikar, čije se slike_arhiva nalaze u domovima najbogatijih ljudi sveta. Njegova slika ‘Osamnaest rupa’ je u spavaćoj sobi Džordža Buša Juniora.
Pričao je o masonima i sebi kao masonu, govoreći ono što skoro niko nije verovao: ‘Imam dozvolu da koristim 13.000 strogo čuvanih spisa u Nacionalnoj biblioteci u Parizu, koji su vekovima vlasništvo reda i nisu za širu upotrebu’. Nakon skrivanja u Švajcarskoj vratio se u Beograd. Nije se pojavljivao u medijima. Živeo je na poslednjem spratu zgrade nadomak Slavije u svom stanu na dva nivoa sa suprugom koju poznaje od prvog razreda gimnazije i s ćerkom.
Tapi je rođen 22. januara 1949. godine u Beogradu. Odrastao je u Hilandarskoj ulici. Otac mu je bio novinar i urednik časopisa za železničare i često mu je govorio kako od njega nikada ništa neće biti. Bio je od malena neverovatno spretnih prstiju, koji su mu kasnije pomogli u falsifikovanju karata za bioskop, voznih karata… Zbog brojnih izostanaka sa časova izbačen je iz sedam gimnazija. Maturirao je u Šestoj beogradskoj gimnaziji. Diplomirao je 1973. godine na Ekonomskom fakultetu, spoljnu trgovinu.
Slikanjem je aktivno počeo da se bavi 1987. godine i za samo nekoliko godina postao je svetski poznat predstavnik pravca hiperrealizam, a njegova dela su širom sveta prodavana za ogromne sume novca. Izlagao je u muzejima i galerijama Tokija, Njujorka, Brisela, Moskve, Minhena…