Vicoteka: Navaljivanje

Navalio crnac da je*e Fatu, a ova se necka:

– “Cula sam da ti je isuviše veliki pa ne smijem.”

– “Ma pusti svijet. Cista laž, casti mi.”

– “Mogla bi jedino da ti ga popušim.”

Crnjo se ljutnu:

– “Šta ce mi to? Mogu ga ja popušiti sam sebi.”

Odlucile Štefica i Micika da se i one malo provedu, kako se provode i tulumare non-stop njihovi muževi. I tako izašle one, obišle par barova i dobro se opile. Putom do kuce prolaze pored groblja kad se Miciki pripiša. Micika:

– “Bara, meni je sila pišat.”

Bara:

– “Joj Mica, pa di buš tu pišala, kaj ne vidiš da je tu groblje?”

Micika:

– “Ma nije me briga, ja idem iza prvog grma i pišat cu …”

Bara:

– “E onda idem i ja s tobom.”

Cucnu one iza grma i obave posao kod prvog groba.

Bara:

– “Cuj Mica, a cime cemo se obrisat?”

Micika:

– “Ja cu obrisat o gace, pa cu ih bacit …”

Bara:

– “A ja necu o gace jer su Liscine, a Štef ih je puno platio pa ih je šteta hitit.”

Micika:

– “Pa cime ceš se onda obrisat ?”

Bara:

– “Ma eto neke trake, pa cu se njome.”

Drugi dan se u birtiji srecu njihovi muževi Jura i Štef.

Jura:

– “Štef ja ne znam di su one sinoc bile, samo mi je sumnjivo jer je moja Mica, došla kuci pijana i bez gaca …”

Štef:

– “Ne znam niti ja. Moja Bara je došla kuci isto pijana ali u gacama, samo mi nije jasna traka koju je u njima donjela jer je na traci pisalo “Nikad te necemo zaboraviti…”

Procitajte dodatnu ispovjest:

Ispovjest: 10 godina smo pokusavali da dobijemo bebu, svako vece stavljala sam mlaku oblogu na…

10 godina smo pokušavali da dobijemo bebu, svako vece stavljala sam mlaku oblogu na muzeva jaja….

muz je vodio zdravu ishranu, bavio se sportom da bi imao sposobno telo i zdravi spermatozoidi, ali opet ništa.

Na kraju som se odlučili da posvojimo jedn devojčicu. Nakon par godina “borbe” uspeli smo, bilo je sve idilično nepune dve godina nakon toga, a tada smo saznači da naša osvojena ćerka ima urođenu i tešku bolest srca.

Bilo je potrebno jako mnogo novca da se da za operaciju i opet doktori nisu davali 100% sigurnosti da će doživeti 18 godina.

Zbog toga smo ja i moj muž odlučili da tu devojčicu iako smo je zavoleli kao svoju vratimo u sirotište. Evo već 4 godine nakon toga ponovo pokušavamo da osvojimo neku drugu devojčicu, ali bezuspešno.

U međuvremenu je naša devojčica na žalost pre 4 meseca preminula. Iako je bila na “teretu” države nisu skupljena potrebna sredstva za operaciju u Francuskoj :(… Možda da je nismo vraćali i da smo uložili ovu našu ušteđevinu,

MOŽDA bi i ona bila živa a i mi sretni sa njom… neko je mene i muža gadno prokleo, prešli smo 40-e i naša nada i vera da ćemo se ostvariti kao roditelji sve je manja ??