14 GODINA LUDILA U ALKATRAZU: Legija pred pucanjem, želi da izađe, a ima i DEBEO razlog!

Milorad Ulemek Legija, osuđen na 40 godina zatvora zbog ubistva premijera Zorana Đinđića i drugih zločina, ostaće još najmanje dve godine u najbolje čuvanom objektu požarevačke „Zabele”, jer je sud prihvatio mišljenje tužilaštva da bi ovaj osuđenik, jedan od vođa „zemunskog klana”, mogao ponovo da organizuje kriminalnu grupu, ovoga puta iza rešetaka.

„Politika Ekspres” saznaje da se ovo obrazloženje navodi kao razlog u svim rešenjima suda kojima je Ulemeku produžen boravak u takozvanom Alkatrazu, od 2014. godine do danas. Zvanično nije poznato šta se navodi kao razlog, jer sva mišljenja uprave zatvora, policije i BIA o Ulemeku imaju oznaku „strogo poverljivo”.

Ulemek se u žalbi pozvao na odredbe Ustava o slobodnom planiranju potomstva i roditeljska prava. Ovaj osuđenik je otac četvoro dece i već 14 godina je u potpunoj izolaciji. Jedan od najpoznatijih zatvorenika u Srbiji, nekada najtraženiji srpski begunac, koji ima četiri pravosnažne osude na po 40 godina zatvora, godinama razgovara sa suprugom i decom samo kroz staklo. To su razlozi zbog kojih je tražio da bude premešten u drugi zatvor.

Ulemekov advokat Aleksandar Kovačević kaže da je još pre četiri godine podneo ustavnu žalbu protiv rešenja kojim je ranije odbijeno da bude prebačen u drugi zatvor, ali Ustavni sud do danas nije doneo presudu o ovoj žalbi.

Vest o najnovijoj odluci suda da Ulemeku ne dozvoli izlazak iz „Alkatraza” nametnula je pitanje gde mogu da se presele osuđenici za organizovani kriminal, kada se zna da je specijalni paviljon u okviru „Zabele” napravljen upravo samo za njih.

Moderna zgrada od bele fasadne cigle, izgrađena u „Zabeli” među starim paviljonima, za zatvorenike koji su osuđeni pred posebnim odeljenjem za organizovani kriminal, nazvana je „Alkatraz” i smatra se „zatvorom u zatvoru” jer ima posebna pravila i posebne mere obezbeđenja. To je najbezbednija zatvorska zgrada u Srbiji, sa najvišim stepenom izolacije zatvorenika. Tu su osuđeni na višegodišnje kazne, pa i na tri i četiri decenije. Tačan broj „stanovnika” je službena tajna, ali zna se da su tu Milorad Ulemek Legija i Zvezdan Jovanović, osuđeni za ubistvo premijera Zorana Đinđića, kao i braća Miloš i Aleksandar Simović i drugi članovi ozloglašenog „zemunskog klana”, zatim Radomir Marković, Branko Berček i drugi osuđeni za ubistvo Ivana Stambolića.

Pitali smo juče u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija da li osuđeni za organizovani kriminal imaju pravo da izađu iz strogog tretmana i odu u neki drugi zatvor.

Za svakog osuđenika sud svake dve godine po službenoj dužnosti preispituje razloge za boravak u specijalnom objektu „Zabele” i o tome donosi rešenje. Osuđenik ima pravo da se žali na rešenje suda.

– Samo Viši sud u Beogradu može da uputi osuđene za organizovani kriminal na izdržavanje kazne u poseban paviljon u okviru zatvora u Požarevcu, ali zakon nalaže da se ta odluka preispituje na svake dve godine. Sud ocenjuje da li su se stekli uslovi da osuđenik bude premešten u drugi objekat, ali to ne može biti bilo koji drugi zatvor već isključivo sedmi paviljon u „Zabeli”, koji je zatvorenog tipa – kaže za „Politiku” Zorana Vučićević, portparol Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde.

Čuveni sedmi paviljon, u kome su najteži osuđenici, ali ne za organizovani kriminal već za onaj „klasičan”, takođe je zatvor u zatvoru. To je stari objekat, koji je i znatno oštećen, pa se renovira ćelija po ćelija jer nije moguće odjednom iseliti sve počinioce teških zločina koji u njemu izdržavaju višedecenijske kazne. Ipak, osuđenici iz modernog i čistog „Alkatraza” žele da pređu u sedmi paviljon. Pitamo u čemu je ta ključna razlika u tretmanu.

– Najveća razlika je u komunikaciji. U sedmom paviljonu osuđenik može da bude u direktnom kontaktu sa posetiocem, dok se u u posebnom odeljenju, zvanom „Alkatraz”, svaka poseta odvija uz audio i video nadzor i preko debelog neprobojnog stakla. Osuđenik i njegov advokat ili član porodice mogu da razgovaraju samo kroz staklo, uz pomoć telefonske slušalice, kao što viđamo u filmovima. Nije dozvoljen fizički kontakt, osim u slučaju da osuđenik priprema odbranu sa braniocem u krivičnom postupku koji je u toku, ali to se retko događa – kaže Zorana Vučićević.

Osuđenik u „Alkatrazu” je sam u ćeliji i sam u šetnji, a u sedmom paviljonu može da ima cimera u sobi i društvo u šetnji. Poseta u „Alkatrazu” može da traje najduže jedan sat, a u sedmom paviljonu do tri sata. Stanarima „Alkatraza” mogu da dođu u posetu samo bliski srodnici i advokat, a izuzetno upravnik može da odobri i posetu drugih osoba.

Osuđenici u sedmom paviljonu imaju pravo na „ljubavnu sobu” jednom u dva meseca, a stanovnici „Alkatraza” nemaju to pravo.

Iako je u „Alkatrazu” sve novo i čisto, pa se smatra da je tamo bolji kvalitet života, očigledno da kontakt sa najbližima „nema cenu” i da bi mnogi menjali „luksuz” u novom objektu za oronule ćelije u sedmom paviljonu samo zato da imaju sa kim svakog dana da popričaju i da jednom u dva meseca mogu da dodirnu članove svoje porodice.

Zidovi visoki četiri metra, blindirana metalna vrata debljine deset centimetara, sa elektronskim otvaranjem i zatvaranjem, četiri osmatračnice, kamere na svakom koraku, rešetke iza rešetaka i posebna obuka stražara čine „Alkatraz” najbezbednijim zatvorskim objektom u Srbiji.

Samoća u ćeliji za jednu osobu i šetnja u zatvorskom krugu bez razgovora sa drugim osuđenicima, razgovor sa ženom i decom kroz staklo, uz prisustvo stražara i ozvučenje, čine osuđenike za organizovani kriminal najizolovanijim i najbolje kontrolisanim zatvorenicima u Srbiji.

Sedmi paviljon „Zabele” opasan je zidovima visokim tri metra, bodljikavom žicom i karaulama u kojima dežuraju naoružani stražari. Organizovan je takođe kao „zatvor u zatvoru” za sve osuđenike iz Srbije „sa neprilagođenim ponašanjem”. Ovde su potencijalno opasni osuđenici, skloni bekstvu i drugim incidentima, ali nisu potpuno izolovani već imaju zajedničke prostorije, redovne dnevne aktivnosti i bolju mogućnost za komunikaciju od osuđenika „Alkatraza”.

Kada se kaže „ljubavna soba”, obično se misli na to da u posetu dođe supruga osuđenika i da oni u toj sobi vode ljubav. Međutim, kako saznajemo, u praksi se pokazalo da ove sobe mnogo češće služe za posetu cele porodice, tako da osuđenik može na miru da razgovara sa ženom, decom, roditeljima, braćom, sestrama i drugim rođacima, ali samo do četvrtog kolena. Za sve dalje rođake, prijatelje i prijateljice mora da postoji posebno odobrenje upravnika zatvora.