DAJETE LI SVOJE STVARI DRUGIMA? Ove tri greške ne smete činiti! POTRESNA PRIČA ĆE VAM POKAZATI ZAŠTO!

Ova poučna priča mnoge je dirnula. Unela sam plastične vreće. Stavljajući na sto zahvalna što sam bila u mogućnosti otići u prostore humanitarne pomoći i uzeti nešto hrane.

Zahvalna sam što oporodici mogu ponuditi nešto drugačije. Otvaram kutiju sa smesom za kolače, i radujem se. Kolači su za naš luksuz. Posežem za velikom kašikom, i toliko sam srećna da bih pevala. Možda će sve biti u redu. Istresam smesu u činij, i osećam miris vanile. Razbijam jaje i tek onda primećujem mali taman trun u beloj praškastoj mešavini. Gledam bliže i vidim da ih ima još.

Bube! Ova kutija je puna sitnih buba. Datum isteka ovoj kutiji bio je prošle godine. Bacam sve u smeće. Osećaj da želim zapevati me je napustio. Osećati se siromašno nije dobar osećaj. Brišem suze pre nego je moja mala kćer vidi. Osećam se siromašno samo određenih dana, a ovo je jedan od njih.

– Mislim da ću napraviti nešto drugo.
– Zašto? – pita ona.

Lažem je i kažem: “Jer tako želim.” Biti zahvalan je ponekad teško. Boreći se da ostanem zahvalna pitam se: Zašto neki ljudi daju ono čega se žele osloboditi? Kako bi se osećali da su oni ti koji to primaju? Nije li Isus u Mateju 25,40 rekao da dajemo kao da dajemo Njemu? Sećam se još jednog odlaska u prostore humanitarne pomoći. Volonter koji sedi za stolom beleži moje informacije i traži od mene da jednem u čekaonicu.

Kad su me prozvali, bila sam prva u prostoriji. Postavka u dve prostorije ličela je na trgovinu. Na policama su razne vrste konzervisane robe. U drugom delu vidim kutije žitarica, keksa, krekera. Na nekim policama su mali komadići papira na kojim piše:

– Ne više od 2 konzerve za porodice sa 3-4 člana. Dok me volonter gleda, ja uzimam dve konzerve. Ona kaže: “Ne, možete uzeti samo jednu konzervu, imate dve osobe u porodici.”

– Imam tri osobe u porodici – izgovaram tiho. Počinje se raspravljati, a zatim proverava moju karticu s informacijama. “Oh, da u pravu ste.” Osećam se kao da su me uhvatili u krađi, osim što nisu. Prelazimo u deo s higijenskim potrepštinama. Mogu izabrati samo jedno, bilo peškire, toaletni papir, ili salvete. Biram toaletni papir. Gledam kako uzima paket s četiri paket rolne i otvara ga. Stavlja jednu rolnu na policu i pruža mi tri.

Jedva sam u stanju gledati. Čujem samo fragmente onog što mi govori. “… svo pecivo koje želite … možete uzeti dve kutije žvakaće gume ili dve čokoladice po detetu …” Pretvaram se da ništa ne osećam i nastavljam hodati. Zahvaljujem joj i guram metalna kolica ka mom autu. Buka škripavih kotača kolica čini tih odlazak nemogućim. Nadam se da neću vidjeti nikog koga poznajem. U trenutku kada otvaram prtljažnik, moje suze ne prestaju. Nikad se ovde ne želim vratiti. Vraćajući kolica, vidim prijateljicu koja tamo radi.

– Šta nije u redu? – pita ona, videvši moje lice. Govorim joj moje iskustvo dok suze i dalje padaju. Mislim da ovo više ne mogu. Zamalo nisam vratila hranu. Ali, želim da znaš, zahvalna sam za svu hranu koju smo odavde ikad primili. Žao mi je – kaže ona.

(Izvor: Espreso)