DEVOJČICU SA SREBRNIM OČIMA NAPUSTILA JE ROĐENA MAJKA! A ONDA JE NJENU SLIKU VIDELA OVA ŽENA I ISTE SEKUNDE ZNALA JE O KOME SE ZAISTA RADI
Devojčica je rođena sa teškim i ozbiljnim stanjem zbog kog ju je majka napustila odmah po rođenju, a onda je usledilo čudo. Primrouz je rođena sa kongenitalnim glaukomom koji se oslikavao u paru srebrnih očiju zbog kojih ju je majka napustila čim ju je rodila.
Devojčica je, pored slepila, rođena i sa poteškoćama u sluhu a puna 23 meseca nijedan lekar nije tretirao njene probleme zbog čega je bila u strašnim bolovima. Meseci su prolazili, a ona je bila u sirotištu, bez ikakve nade da će ikada biti usvojena. Imala je poteškoće u razvoju i iako je bilo vreme za to, nije mogla sama da drži bočicu, niti da uopšte drži uspravljenu glavu.
Još jednu stvar mala Primrouz nije znala – kako je to imati roditelje koji vode računa o njoj. U sirotištu su mislili da za nju nema šansi za usvojenje, nesvesni činjenice da na drugom kraju sveta, u saveznoj američkoj državi Džordžiji, bračni par po imenu Kris i Erin Ostin upravo ulaze u njen život. Kris i Erin već imaju svoje dvoje dece. Nisu ni planirali dalje proširenje porodice, a onda su na Fejsbuku, na jednoj grupi za usvajanje, videli sliku devojčice sa srebrnim očima i opis njenog stanja.
– Prva 23 meseca njenog života niko je nije lečio. Kada smo došli do nje, bila je u velikim bolovima i očito očajna – kaže Erin na svom blogu. Kako kaže, devojčica još uvek ne govori niti hoda, pa komuniciraju sa njom dodirima. Kada ljudima kažemo da je slepa, obično kažu „Žao mi je“. Nema zbog čega da vam bude žao. Nema ničeg strašnog niti pogrešnog u slepilu – kaže Kris. A Erin kaže da je godinama unapred znala da će Primrouz doći kod njih.
– Usvojili smo je u januaru 2016. godine, ali ja sam dve godine unazad pre toga plakala jer sam nekako osećala da je ona negde u kolevci i da čeka na nas. Kada sam videla njenu sliku na Fejsbuku, znala sam da je to ona. Ne umem da objasnim kako, ali znala sam da sam zbog nje plakala i znam da je sada tamo gde treba da bude, kod svoje prave kuće – kaže Erin.
A na pitanje koje joj svi postavljaju – zašto je uopšte usvajala bolesno dete, ona kaže da ima sasvim jednostavan i logičan odgovor. On glasi: „A zašto ne bismo?“ „Ona je brilijantna i pored usporenog razvoja. Ona je genetska slagalica koju pokušavamo da složimo. Ona je duhovita i bez reči. Ona je intuitivna i mudra, iako i dalje ne hoda. Ona je sve što jedno dete treba da bude – puna ljubavi, nežna, radoznala i vesela. Naša porodica nikad ne bi bila tako kompletna da u njoj nema nje – kaže Erin.